Da li ste oduvek znali da ćete se baviti medicinom i da ćete postati jedan od najpoznatijih estetskih hirurga?
Način školovanja moje generacije se u velikoj meri razlikuje od školovanja današnjih generacija. Može se reći da smo mi bili jedna od prvih generacija, koja je u drugom razredu srednje škole imala izbor, da li će otići na prirodni ili društveni smer, dok smo odmah sledeće godine morali još jednom da donesemo odluku vezanu za naše školovanje.
U trećem razredu odabrao sam smer koji se zvao “Biohemija i molekularna biologija”. Nismo imali predmete kao što su istorija, geografija ili matematika. Umesto toga imali smo 5 različitih vrsta biologije i 5 različitih vrsta hemije, tako da se odmah moglo pretpostaviti u kom pravcu će moje školovanje teći jer nakon završetka srednje škole, fakulteti koje sam mogao da studiram su bili vezani ili za hemiju ili za medicinu.
Što se moje profesije tiče, dugo sam radio u državnoj bolnici gde se nismo toliko bavili estetskom hirurgijom, jer je cela moja specijalizacija, zapravo bila propraćena ratnom hirurgijom. Dogodilo se da, kao mlad doktor, moje usavršavanje bude propraćeno, nažalost, raznim ratovima gde smo godinama radili samo sa ranjenicima. Tada, iskreno, nisam ni razmišljao o estetskoj hirurgiji. Takođe, za sebe ne mislim da sam najpoznatiji, možda je pre moj rad nešto po čemu sam ja prepoznatljiv u našem regionu.
Da li postoji poseban razlog zašto ste se odlučili za estetsku hirurgiju ili je to nekako samo došlo od sebe?
Tokom studiranja bio sam dobar student, sa odličnim prosekom i velikim brojem osvojenih nagrada. Moji prijatelji i kolege sa fakulteta su bili iznenađeni kada su saznali da sam za specijalizaciju odabrao “neku tamo” plastičnu hirurgiju, koja u to vreme i dalje nije bila popularna, jer smerovi koji su tada bili najpopularniji odnosili su se na ginekologiju i kardiologiju (u tom trenutku napopularniji i najprofitabilniji), pa se verovatno i od mene očekivalo da ću odabrati nešto od toga.
Sećam se da mi je tada došla pod ruku knjiga o plastičnoj hirurgiji napisana od strane američkih autora. Tada sam prvi put čitao o raznim procedurama, fejsliftinzima i to mi je zazvučalo i delovalo jako zanimljivo i kreativno. Možemo reći da se tako rodila ideja o mojoj profesiji. Lako sam se zaposlio, jer su tada za plastičnu hirurgiju mislili da je to samo terapija opekotina.
Sećam se da su se ljudi oko mene pitali zašto je Vlada otišao baš na tu specijalizaciju, kada je mogao da bira. Nakon toga, ubrzo se desila eksplozija plastične i hirurgije, tako da sam, na kraju, napravio pametan izbor. Danas, bolnice ne mogu primiti toliki broj studenata koji se opredeljuju za specijalizaciju koju sam ja završio.
Da li mislite da će u budućnosti doći do velikih promena kada je u pitanju Vaša profesija? U kom pravcu će estetska hirurgija evoluirati?
Član sam Svetske organizacije za estetsku hirurgiju koju uglavnom predvode Amerikanci i Brazilci, s obzirom da imaju najveći broj članova. Oni na početku svake godine objavljuju broj operacija koje se izvode na svetskom nivou (estetske operacije, botoks, anti-aging tretmani) i brojke su iz godine u godinu sve veće, pogotovo anti-aging procedure koje se broje u desetinama miliona tretmana.
Međutim ni te brojke nisu koncizne, jer se prijavljuju od strane samih lekara, ali neki od njih ni ne prijavljuju tačan broj zahvata koje su obavili tokom godine. Tako da, ukoliko je prijavljeno 5 miliona operacija znajte da ih je bilo duplo više.
Jedan od kontinenata koji se izdvaja je zasigurno Azija. Jednom prilikom, dok sam bio u Koreji, šetao sam ulicom i izbrojao sam preko 80 bolnica za estetsku hirurgiju, anti-aging centara i centara za plastičnu hirurgiju. Pored ovih zemalja, imamo i arapske zemlje koje su isto u ekspanziji kada je u pitanju plastična hirurgija.
Tehnike se svakodnevno menjaju i poboljšavaju, ja mogu da pretpostavim da će u budućnosti ljudi biti više okrenuti ka unapređivanju veštačkih materijala koji se koriste, kao i naravno matičnim ćelijama. Dok sam radio na VMA, u tadašnjoj Jugoslaviji, postojao je projekat koji je nažalost prekinut usled rata i sankcija. Cilj projekta je bio da pomoću malog dela kože, u laboratorijskim uslovima na hranljivoj podlozi, nastane komad kože koji je veći i koji nastaje putem razmnožavanja ćelija. Na tome se puno radi, veliki broj ljudi je uključen i to je sigurno naša budućnost.
Koje je pravo vreme iz Vašeg ugla da se krene sa estetskim zahvatima? Danas postoje razni primeri mladih devojaka koje se odlučuju na raznovrsne procedure, dok njihovo telo možda i dalje nije formirano do kraja.
Konkretno, zavisi od slučaja do slučaja, ali da se nivo spušta iz godine u godinu to je sigurno. Imao sam slučaj, gde je devojčica koja ima 15 godina, zajedno sa majkom došla u ordinaciju i želela da operiše nos. Kod nas, generalno, on pa i po zakonu ne bi smeo da se radi pre 18. godine, ali postoje slučajevi gde se operacija nosa radi i sa 17 godina.
Tokom konsultacija pokušao sam da objasnim majci devojčice, da nije bezbedno i da jednostavno, po zakonu, operaciju ne bi trebalo raditi. Ona nije odustala i navela je kako u Americi postoje slučajevi gde se operacije izvode kod dece sa 15 godina. Međutim, to nije istina, ali je tačno da su pomerili granicu tj. da su mogućnost operisanja nosa, sa 18 smanjili na 16 godina.
Imamo i uši koje predstavljaju jednu od škakljivih tema. Ukoliko, devojčica ili dečak imaju uši koje su klempave, može se dogoditi da dobijaju negativne komentare od strane svojih vršnjaka iz odeljenja. Samim tim ovo može razviti razne probleme kod dece, jer ona tada postaju nesigurna ili ne žele pohađati školu. Tada se operacije rade i kod dece koja imaju 9, 10 godina. Postoji procedura kada školski psiholog piše izveštaj o detetovom ponašanju (ukoliko se dete povlači u sebe, ne razgovara sa drugarima) i sa tim izveštajem se onda dolazi u ordinaciju i operacija sme da se izvodi.
U kojoj meri muškarci dolaze kod Vas?
Kada procentualno posmatramo podatke možemo videti da je u Americi taj procenat veći. Otprilike je to 16%, dok u Srbiji možda ni 16%. Suštinski oni rade liposukcije, transplataciju kose. Što se zahvata na licu tiče uglavnom su tu nosevi i uši (obično kad su mlađi).
Kako se osećate nakon završene operacije tj. zahvata znajući da ste osobi pomogli da dobije samopouzdanje i vrati veru u sebe?
Teško pitanje. Posle same operacije taj osećaj ne dolazi istog trenutka. Jednostavno ne postoji, i dalje si pod adrenalinom i nekad mi se čini kao da bih mogao da pretrčim ceo grad, a nekad se osećam kao izduvani balon. Taj osećaj ponosa dolazi tek kasnije.
Mogu reći u svoje ime, a i u ime drugih kolega, da smo nekim pacijentima stvarno promenili život ili smo ga znatno poboljšali. Skoro smo imali devojčicu, koja je došla sa tatom. Ona je u tom trenutku imala otprilike 19 ili 20 godina i želela je da operiše svoj nos. Ušla je u ordinaciju pokunjeno i odmah se moglo primetiti da sebe nije doživljavala kao lepu devojku, nije bila svesna svoje lepote.
Odmah sam primetio da je ona zapravo prelepa, sa lepim crtama lica, lepom kosom, ali se njen nos, jednostavno, nije uklapao sa ostatkom lica. Nakon operacije njena lepota zaista jeste došla do izražaja, jer je na njenom licu i pre operacije sve bilo savršeno. Ona i njen otac su zajedno plakali i to je ono što mene čini srećnim, kada vidim da više ne postoji zatvorena i pokunjena devojčica. To je recimo super osećaj!
Vi ste onda vrlo često ponosni, s obzirom na uspešnost Vaših operacija?
Možemo reći da je tako. Sećam se da je jedan američki estetski hirurg, na nekom od kongresa koje sam posetio rekao sledeće: “Uživajte u svojim srećnim pacijentima, jer u ljudskoj psihi je da pamti samo neuspehe”. Kada je sve uspešno mi to uopšte ne registrujemo, već obraćamo pažnju samo na probleme.
Nekada operacija nije uspešna ili se pacijentu ne dopada ishod, ali to nije razlog za konstantno samokritikovanje. Uvek se pamte problemi i dosta se nerviramo zbog njih, a ne uživamo u svojim uspesima. Sećam se da i dok sam radio na VMA, moj tadašnji šef koji je bio sigurno jedan od najboljih plastičnih hirurga u bivšoj Jugoslavji, mi je jednom prilikom rekao da sve što dobro uradim nikad neću biti pohvaljen, ali za sve loše što uradim da ću itekako snositi posledice. To je bio taj hirurški vojnički način obavljanja posla.
Suštinski, ja uspeh podrazumevam i to mora da bude tako, nemam razloga da se mnogo radujem, ali zato kad imamo neki problem onda me to dosta okupira. Statistički, imam mnogo više razloga za osećaj uspešnosti.
Ja volim tu američku hirurgiju, jer oni imaju najbolje praćenje pacijenata dokumentacijom i suštinski na primer kod neurohirurških operacija, najbolji neurohirurzi na svetu imaju 50% uspeha, što znači da imaju 50% neuspeha, što znači da im u tom slučaju 50% pacijenata umre a 50% preživi. Oni koji su loši kod njih je recimo 80% neuspeha, 20% uspeha. U estetskoj hirurgiji to nije tako drastično da su u pitanju život i smrt, ali činjenica je da mi po statistikama imamo otprilike 4 – 15% neuspeha (nezadovoljan pacijent). Međutim, ako je pacijent nezadovoljan, to ne znači da operacija nije uspela, mogu grudi da budu super, ali je pacijent hteo veće ili je želeo prćastiji nos.
U svakom segmentu života, pa tako i kod estetskih operacija umerenost je najvažnija. Koliko često Vam se dešava da naiđete na nesporazum sa pacijentom, kad vam jednostavno ciljevi nisu isti i kako odreagujete u takvim situacijama i šta im savetujete?
Dosta vremena sam proveo u pronalaženju rešenja za ovakve situacije, ali sam došao do zaključka da, ukoliko se hirurg i pacijent ne razumeju dobro, onda tu operaciju ne bi ni trebalo raditi.
Tada, hirurg nije u stanju da ispuni pacijentova očekivanja i možda bi najbolje bilo da se ode kod drugog hirurga. Pre samog početka bilo kakve procedure dobra je praksa zajedno sa pacijentom pogledati veliki broj fotografija i ako na primer, pacijentu pokažem određene fotografije za koje mislim da su dobar primer, a on smatra da su loše to mi daje uvid u naše različite kriterijume (može se dogoditi i obrnuta situacija).
Jednostavno, vaši pogledi na estetiku i sve ostalo se razlikuje. Na doktoru je da proceni da li vredi ulaziti u takvu “igru” i da li vredi raditi nešto što je van njegovih shvatanja.
Kada pogledamo Vašu biografiju, vidimo da je ispunjena raznim učešćima i konstantnim usavršavanjem. Koje je to neko predavanje, usavršavanje ili državu koju bi izdvojili? Da li to i dalje ostaje Amerika ili neko drugi?
Generalno plastična hirurgija je nastala u Velikoj Britaniji, posle Drugog svetskog rata, ali njen procvat se dogodio u Americi, u zemlji u kojoj su izmišljeni silikonski implantati. Mada, ako odemo još dalje u istoriju, prva estetska operacija nosa je urađena u Nemačkoj oko 1890ih.
Cela fama oko plastične hirurgije se dogodila 1960ih, kada su žene masovno ugrađivale silikone. Kažu da su Amerikanci najbolji za lice, a Brazilci najbolji za telo – i to manje više jeste tako. U Evropi, Francuska je najbolja za fejslifting, Nemačka za noseve, Turska za sve, tako da se ta podela može izvršiti i po zemljama.
Jedna od dobrih stvari kod hirurgije u Americi je što su oni vrlo često pioniri u određenim oblastima, pa tako i u ovoj. Kod njih su kontrole jako stroge, pa tako i za najmanje zahvate pacijent dolazi u pratnji advokata. Tada je pritisak da svaka operacija prođe u najboljem redu jako veliki i mora se uraditi sve po protokolu.
Sa druge strane u Brazilu postoje operacije koje su urađene na genijalan način, ali isto tako postoje i velike katastrofe kada su u pitanju estetski zahvati. Zakon je liberalniji u odnosu na Ameriku. Operacije se mogu izvoditi i u gradskim bolnicama, gde postoje doktori koji su tek diplomirali i koji nemaju toliko iskustva.
To što hirurzi u Americi rade, uglavnom, je već provereno. Kada neki ugledni američki hirurg kaže ovo funkcioniše ovo ne, to nemojte raditi – ja uvek gledam sa ozbiljnošću, jer znam da je provereno na hiljadu pacijenata i da nije bilo komplikacija.
Da li imate neki zahvat na koji se baš ponosite, za koji možete reći da je svetla tačka Vaše dosadašnje karijere?
Najiskrenije, tokom moje karijere bilo je dosta fascinantnih slučajeva i rezultata. Srećan sam što radim ovaj posao, jer je stalni napredak konstantno omogućen. Stalno se pojavljuju novi zahvati, procedure i tehnike.
Trenutno, uvodim jednu potpuno novu hiruršku tehniku vezanu za operaciju noseva. Tokom jučerašnjeg radnog dana, uradio sam par operacija tog tipa i mogu reći da sam ekstremno ponosan. Recimo to mi je trenutna zanimacija koja me ispunjava.
Kao što sam rekao na početku, tokom moje karijere se dogodilo i da sam spajao ljudima odsečene prste, šake, noge, maligne tumore i to je ipak neko skroz drugačije iskustvo i osećaj gde stvarno možemo da kažemo da sam ja nekome spasio život i taj osećaj ne može da se poredi ni sa jednim drugim.
Dok je, u estetskoj hirurgiji situacija malo drugačija. Generalno ti stalno imaš neke, ako radiš na tome, male uspehe, male pobede gde sebe tu poboljšavaš. I onda si, na kraju dana, srećan zbog toga.
Koji su Vaši budući planovi kada je u pitanju Vaša specijalistička ordinacija i Vaša profesija?
Moja želja tokom dugog niza godina, odnosno, ideja koju sam imao odnosila se na posebnu vrstu klinike. Zamisao je bila da dvoje ili troje kolega, zajedno sa mnom podeli poslove i da svako radi ono u čemu je najbolji.
Inspirisan takvim bolnicama u Americi, želeo sam da svaki hirurg bude specijalizovan za jednu vrstu operacije, znači jedna osoba bi radila operacije noseva, druga operacija grudi, to bi bio koncept. Takva bolnica postoji u Dalasu, i iako se nalazi u Americi, ljudi iz celog sveta dolaze baš tu jer je ona imala najbolje hirurge.
Takođe, voleo bih da paralelno pored hirurgije imamo i anti-aging procedure. Jedan doktor bi samo radio botoks, hijaluron, mezoterapije. Imali smo više pokušaja, ali je uglavnom to išlo teško, međutim to je neka šira vizija.
Još jedan od ciljeva jeste obuka mladih doktora jer trenutno, u Srbiji, nemamo školu za estetskog hirurga. Ukoliko bi neko sad upisao specijalizaciju plastične hirurgije, izbor bi se sveo na tri opcije; VMA, Klinički centar u Zvečanskoj i studiranje u Nišu. Današnji studenti mogu završiti plastičnu hirurgiju, ali da ne vide ni jednu jedinu operaciju. Oni će naučiti da operišu šaku, tumore.
Što se mog rada tiče, kada su u pitanju operacije nosa, liftinzi veoma sam inspirisan i imam mnogo raznih ideja koje se tiču, zapravo, na moje prenošenje stečenog znanja i iskustva drugima. Cilj mi je da moje radove malo više objavljujem po kongresima i da držim predavanja. Pre nekoliko godina sam, na nagovor moje prijateljice, napisao jedan rad.
Trebalo je da prisustvujemo Evropskom kongresu estetske hirurgije. Ona je rekla “Biće sve zemlje Evrope, moramo i mi da imamo rad”. Zadatak o pisanju je spao na mene i nakon 15ak dana rad je bio gotov. Da skratim priču, taj rad uz malo truda je osvojio drugu nagradu.
Problem je samo što ja svaki taj rad počnem pa ostavim, nemam vremena, na prevod bi otišlo mnogo vremena, ima i dosta drugih faktora, ali to je recimo nešto što mi je ideja, pogotovo što imam poznanike koji bi me podržali.
Stiglo mi je mnogo poziva i ponuda da držim predavanja na kongresima, ali jedini uslov je i postojanje tih radova, koje ne stižem da napišem. S obzirom da radim od ujutru do uveče, kad dođem kući jednostavno želim da se odmorim.
Svakako, plan mi je da za narednih par godina uđem u inostrane knjige i držim predavanja. Svakodnevna mašina posla me umara i kad dođem kući radije volim da pogledam dobar i kvalitetan film. Nadamo se da će se to promeniti!
I za kraj, šta radite u slobodno vreme?
Kada moj posao nije u pitanju, za sebe mogu reći da sam oldschool. Što znači da najviše volim da uživam u kvalitetnoj muzici, odgledam dobar film ili pročitam knjigu. Tokom ranijih godina, voleo sam da izlazim i da budem u toku sa dešavanjima, međutim taj zadatak sam sada prepustio svojoj deci, a i kada sam ih jednom prilikom sreo u gradu, shvatio sam da je moje vreme možda i prošlo.
